Postoje simpatični i ljubazni ljudi, ali i vrlo ljubazni ljudi. Pokušavam već odavno da proniknem u tu tajnu „ljubaznosti“, u njen izvor. Ko se ne bi odmah setio Heseovih „Igrača staklenih perli“ koji su konflikte rešavali „dvobojem ljubaznosti“! Mislim, ipak, da to nije „ljubaznost“, niti reč „vrlo“ tu išta precizira. Reči su takve kakve su, tu se malo šta može promeniti… Sve je na isti kalup… Lično, ja, nisam ljubazan čovek, zapravo sam težak, znate šta mislim…
Prijatelji koje znate od detinstva nastupaju suviše otvoreno; oni znaju sve o vama i vi o njima, kritikuju vas, savetuju, pridikuju i popuju, zahtevaju i podrazumevaju – i to je već odnos kao u familiji (to se odnosi i na podgrupu „kućnih prijatelja“). Posle određenog vremena, posle svog tog iskustva, posle određenog broja godina, rekoh, nestaje istinska volja ili želja za upoznavanjem novih ljudi, sve presušuje, život ulazi u kolosek, život vozi kao voz… Drugi ljudi su samo dosadni nepodnošljivi saputnici… Zaboravimo…
Uđem jednog dana u novu prodavnicu na uglu, uđem prvi put u „STR Mag“, da kupim kafu i kiflu. Dočekao me je prodavac, vlasnik, koji je do te mere „ljubazan“, koji me je obasuo sa desetinom pitanja i potpitanja u vezi kafe i kifle, koji pretpostavlja gde radim, koji me je zapazio kao stalnog prolaznika, koji je, dakle, do te mere pažljiv da sam izašavši iz prodavnice koračao barem sto metara, ma i više, dok nisam došao sebi. Protrljao sam slobodnom šakom oba obraza, čak sam lice obrisao rukavom – jer sam imao stopostotni osećaj da me je pas upravo pošteno izlizao!
Posle ovog događaja postao sam mušterija! Odlazim redovno u prodavnicu da obnovim taj jedinstveni doživljaj… Postao sam redovna ljubazna mušterija! Zovemo jedan drugog „Komšija“. Pričamo. Saznao sam ponešto i o njemu…
rekli su mi, više puta, da sam ljubazna…sad sam u dilemama raznim!
Jedan moj poznanik kaže da voli ljubazne prodavačice i kasirke, da se bolje oseća, itd. Ja sam uvek birao one nadrndane, ali sam posle ovog događaja (ispričani događaj je istinit) promenio naviku i biram ljubazne. Volim da ih posmatram…
Hvala na komentaru.
Interesantno je to koliko zelimo da nas primete i osete nama bliski ljudi. Od njih to i ocekujemo. A onda, iznenadjenje! Uoci nas neko skroz nepoznat i pruzi puno vise interesovanja, razumevanja i ljubaznosti. A to svima nama tako prija…
Jasmina i Divna hvala na citanju i komentarima.
Dodao bih da postoji više vrsta ljubaznosti. Pa i pored toga, ne treba nečiju radoznalost ili navalentnost zamijeniti sa ljubaznošću (iako Jasmina ne treba da brine o vlastitoj ljubaznosti u koju ne sumnjam!).
Vrijedno zapažanja Pangariću je upravo to – „komšija„. To „komšija“ je tako prisutno u odnosima kupaca i prodavaca na ovim prostorima. Iskreno, pomalo žalim za tom vrstom prisnosti koja nestaje pred najezdom trgovačkih lanaca. Sve postaje bezličnije, stojimo pred kasama kao na pokretnim trakama, a ljubaznost jadnih i izmorenih blagajnica je sve samo ne iskrena…
Da, Berislave, ljubaznost je izgleda kompleksan pojam, kroz ljubaznost možemo sagledati i neke šire društvene fenomene. Posmatrao sam nedavno jednu moju poznanicu, dok sam čekao u redu pred kasom u jednom supermarketu (pokretnoj traci, kako ti kažeš). Bila je na jedan način ljubazna prema ostalim ljudima, a kada sam ja došao na red, postala je ljubazna na drugi način, jedan „težak“ čovek (zakeralo) ju je iznervirao pre mene, ali je ona ostala ljubazna na onaj treći (korektni) način… Pomislio sam kako je to strašno radno mesto…
Hvala ti na komentaru.
Trgovačka etika podrazumijeva ljubaznost samo je danas rijetki ispostuju. Ako je prodavac i privatno pazljiva,kulturna osoba onda to bude iskrenije nekako. Danas to „upada u oci“ jer smo se mahom otudjili. Meni lično prija SKROMNA ljubaznost. Mada svakom prija. Svakog razoruza pa i Teske ljude 🙂
genijalna opservacija, na način tu je, svi je vidimo, svima nam se često popne na onu stvar, ali je uzimamo zdravo za gotovo. uvijek nakon čitanja nekih „poznatih“ istina, ostane mi u glavi neki ugodan osjećaj…e da, i super kraj 🙂
pozdrav!
Hvala Antune i Rado.
Срца нам се полако камене, љубазност, доброта, даривање… постају речи само, па ми се учини да су ме заменили са неким кога знају. Свеједно, осмех од срца још увек је у моди. Није све увек, како нам се чини, што лепо нам и дочарасте.