online časopis za književnost
Pročitajte ceo tekst →
(Kratke priče, snovi, nađene priče i slike priče)
MARKS
(u kartoteci pruske policije)
Srednjeg je rasta, 34 godine star. Uprkos najboljim godinama kosa mu je već proseda a brada, koju uopšte ne brije, sasvim crna. Ten mu je više mrk. Njegove krupne, prodorno vatrene oči imaju nečeg demonski neprijatnog, a duhovna superiornost, koju ispoljava, neodoljivu moć na njegovu okolinu.
(Intervju Miroljuba Todorovića objavljen u Novostima 24. VII 2010).
Razgovor vodio Dragan Bogutović.
1. Signalizam je nastajao dugo i postepeno. Kako je konačno uobličen kao nov i provokativan književni i umetnički pravac? Pročitajte ceo tekst →
- Signalizam kao ideja, u prvobitnoj fazi kao scijentizam, rođen je u meni još krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina kada sam inspirisan naukom pokušao da, na poetski način, povežem egzaktne nauke i književnost. Tada stvarane scijentističke pesme, kako sam ih nazivao, sa karakterističnim nazivima: ”Čelik i žeđ”, ”Otvara se atom”, ”Svetlost se u atome nastanjuje”, ”Radioaktivne pesme”, objavljivao sam u, kao student, u ”Mladosti”, ”Vidicima”, ”Studentu”, i drugde. Istovremeno započeo sam rad i na poemi ”Planeta” u kojoj je dominirala egzaktno-kosmološka inspiracija.
Pročitajte ceo tekst →
LETEĆE RIBE
Kisnu pajtosi, džonjaju u Knez Mišovoj kod Akademije. Oči im ko kafanske sarme.
Plivaju bataci maksi stritom. Pajtosi zrakaju, cvancuju, čaplaišu.
- Kiži ove avionke šmrkavac, sa svakom bi mogao da polivaš baštu.
- Nemoj da si dimitrije kešo. Ima tu mnogo letećih riba. Secujem da bi svaku drugu mogao da poševiš za nešto zeleniša ili dobar šit.
Pročitajte ceo tekst →
(Gojko Tešić, ”Srpska književna avangarda”, Institut za književnost i umetnost i Službeni glasnik, Beograd, 2010)
Ime Gojka Tešića (1951) biće ispisano zlatnim slovima u istoriji srpske književnosti. To što je ovaj neumorni istraživač i naučni radnik uradio za protekle četiri decenije može se meriti samo sa radom nekoliko institucija kulture. Prekopavajući i istražujući srpsku (i ne samo srpsku) književnu baštinu po brojnim bibliotekama, državnim i privatnim arhivima širom bivše Jugoslavije, Gojko Tešić je uspeo da iz prašine zaborava, tamnila mraka, a ponekad i namernog otklona i zametanja, izvuče dragocena dela i autore koje je srpska kultura u svojoj poslovičnoj kratkovidosti, lenjosti, nemaru, a počesto i političkoj ostrašćenosti, najblaže rečeno – zanemarila.
(Sreten Petrović, ”Za autonomiju umetnosti”, Službeni glasnik, Beograd, 2010)
Sreten Petrović (1940) jedan je od najznačajnijih srpskih estetičara i filozofa kulture. Profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde radi više od četrdeset godina, autor je brojnih knjiga iz estetike i sociologije kulture: ”Estetika i ideologija” (1972), ”Retorika” (1975, 1995), ”Kultura i umetnost” (1991), ”Mitologija raskršća” (1993) i druge.
Pročitajte ceo tekst →
Pročitajte ceo tekst →
(Kratke priče, snovi i nađene priče)
GENIJE
(”Meki autoportret s prženom slaninom”)
Neka zvone sva zvona! Gledajte! Rodio sam se ja, S. D.
- genije. Olujni vetar lomio je grane drveća. Iz pocrnelog nebeskog ždrela sevale su munje i udarali gromovi. Ogromni morski talasi besno su se obrušavali na stenovitu obalu.
Bili su to znaci moje buduće slave.
Sa šest godina želeo sam da budem kuvar. Sa sedam Napoleon. Onda sam preležao teško zapaljenje mozga. Jedva sam ostao živ. Posle toga otac i majka su me obožavali.
Mokrio sam u krevetu do svoje osme godine iz čistog zadovoljstva. Niko nije smeo ništa da mi prigovori. Jednom prilikom stavio sam žabu u usta i hteo da je progutam. Majka se onesvestila. Sve mi je bilo dozvoljeno. Bio sam gospodar u kući.
Kada sam napunio 25 godina shvatio sam da sam genije.
Pročitajte ceo tekst →
(Kratke priče, snovi i nađene priče)
TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA
”O, vi stvaraoci, vi viši ljudi. Tko mora da rodi, bolestan je, ali tko je rodio, nečist je.
Pitajte žene, ne rađa se zato što bi to bilo zadovoljstvo. Od bola kokodaču tek kokoši i pjesnici.
Vi stvaraoci, na vama je mnogo šta nečisto. To je zato što ste morali biti majka.
Novo dijete: oh, koliko mnogo prljavštine dolazi tako na svijet! Uklonite se! A tko je rodio, treba da opere i očisti dušu svoju!”
Pročitajte ceo tekst →
INTERTEKSTUALNOST
Jedan od pojmova veoma složenog spektra kritičke terminologije, kojim se operiše poslednjih decenija, je intertekstualnost. Njegov nastanak vezuje se za ime Julije Kristeve iz ranih šezdesetih godina. Određujući ga, međutim, Kristeva se, po sopstvenom priznanju, inspirisala mišlju Mihaila Bahtina o “dijaloškom znaku”, odnosno njegovim pojmom dijalogiciteta.
Prema Bahtinu “svaka reč” (svaki znak) nekog teksta vodi van svojih granica. Svako razumevanje je stavljanje konkretnog teksta u odnos sa drugim tekstovima (…) Tekst živi samo da se dodiruje s nekim drugim tekstovima (kontekstima). Samo u tačci tog dodira tekstova zrači ono svetlo koje sija napred i natrag, koje dotičnom tekstu omogućuje sudelovanje i dijalog”.
„Ko stvara nove mitove, taj proizvodi stvarnost.“
S. Škerović
Pesnik, prozni pisac, esejista i likovni umetnik, Slobodan Škerović, poslednjih desetak godina doživljava pravu stvaralačku eksploziju. Njegovo delovanje uočljivo je na više strana. Svoje književne radove (pesme, prozu, eseje) ovaj stvaralac objavljuje u brojnim književnim listovima i časopisima: „Savremenik“, „Signal“, „Književne novine“, „Književni magazin“, „Koraci“, „Gradina“. Zastupljen je u više antologija i zbornika poezije, proze, neoavangardnong stvaralačkog pokreta signalizma i žanrovske literature. Posebno je uočljivo njegovo delovanje na Internetu. Urednik je Biblioteke signalizam na Projektu srpske kulture Rastko, kreator blogova posvećenih signalizmu, saradnik Srpske Vikipedije, nekoliko sajtova američkih neoavangardnih umetnika, kao i naših sajtova od kojih posebno ističemo Art-Animu, Prozaonline i Metaforu.
Pročitajte ceo tekst →
Pročitajte ceo tekst →
NA SPLAVU
Na splavu sam od grubo otesanih balvana spojenih debelom zarđalom žicom. Splav je širok, mirno plovi ne baš bistrom, od peska i zemlje zamućenom vodom. Prema mostu ispod kog smo prošli, njivama sa kukuruzom i gomilama konoplja na obalama zaključujem da plovim rekom mog detinjstva i dečaštva Velikom Moravom od Varvarina prema Obrežu.
Na splavu ispred mene, okrenuta leđima, sedi žena. Lepa plava kosa pada joj u talasima preko leđa i gotovo prozirne narandžaste bluze. Na moje iskašljavanje lagano okreće glavu. Gledam zapanjeno. Ne mogu da verujem svojim očima. Predamnom je Merilin Monro. Moj dečački san – Merilin. A onda sumnja. Možda to nije ona, već samo neko ko veoma liči na nju, njena dvojnica.
