Tag Archives: S.Šarčević

Stevan Šarčević: BOGINJA MAČKASTIH OČIJU

Zveknuvši mamuzom iskoračuje u vrelo popodne, bolno svestan da je ovog puta sve drugačije. Nagla promena ga svojom silinom gotovo obara sa nogu i vrhom prsta spušta obod šešira na oči. Pogrešio si, Atila, kako si samo pogrešio – promrsi

Stevan Šarčević: FREKVENCIJA

Božićno je jutro. Oprezno otvaram vrata i tiho ulazim, pazeći da dva pozamašna paketa nigde ne tresnu o predmete u predsoblju. Šunjajući se, ulazim u spavaću sobu i odlažem poklone na stočić. Posmatram usnuli par na staromodnom bračnom krevetu. Spokoj

Stevan Šarčević: ISTO POPODNE, ISTI DAN

Popodne je već poodmaklo dok Mirjana napušta selo i poznatom stazom polazi ka reci. Utonula misli korača gotovo ne primećujući krajolik. Lako je laži izgovarala, lako izgovore nalazila. – Odoh da prošetam kraj reke – Imam posla u bašti. –

Stevan Šarčević: DOBA SABLJOZUBA

Više se ne osvrćem. Srce osećam kao potmule udarce bubnja; guše me isparenja mračnih lokvi. Paravani trske neprekidno šušte, koža gori od ujeda insekata, a kovitlaci magle ograničavaju vidokrug. Svuda unaokolo ritovi su i vresišta. Iz polutame neprestano dopire lomljava

Stevan Šarčević: TAMO KRAJ VODE, PODNO VRBE

Ditus sa uzvišice posmatra ovce raštrkane po kosini. Mada ga oči više ne služe kao nekada, jasno vidi ogromnu vrbu, tamo dole kraj vode. Tamo, u senci, Baton je pogubio Batona. Zbog izdaje. Nikada Ditus nije video toliko spokoja u

Stevan Šarčević: TUGE PROLETNJE

Dobro pazi šta ćeš poželeti. Želje se ponekad ostvaruju. Ovo veče koraci su teški, a nozdrve prepune zadaha iz kontejnera i kanalizacije. Tregeruše, južnim vetrom kovitlane, valcerovim korakom plešu niz opustele ulice.

Stevan Šarčević: POVRATAK U BERLIN

Omašio sam pune dve godine i snosim odgovornost za sled događaja koji su pokrenuli kataklizmu. Frau Marta sedi kraj uređaja, prezrivo se smeška i popunjava formulare.

Stevan Šarčević: RASKRŠĆE

Aleksa, priseća se, zovem se Aleksa. Razum se topi na vrućini – maslac na tiganju. Jedini susret koji se nije smeo dogoditi. Pogrešna frakcija pustinjskih komandosa. Izmakao je, ali od toga nema koristi. Tek je par kilometara dalje, poslednja flaša

Stevan Šarčević: ZIDOVI

Sama je. Najusamljenije je stvorenje na svetu i oni to znaju. Noću, kad svet potone u tamu, može ih čuti sa druge strane. Dolaze kradomice, tajanstveni i opaki. Posmatraju je, grebuckaju, šuškaju, ciče, reže. Oseća zadah izmeta i aromu vlažnog

Stevan Šarčević: SRCE VATRE

Tog dana do hrama spustićeš se. Pomolićeš se osluškujući lagano zujanje i pod obogaljenim stopalima podrhtavanje tla osetićeš. Bacićeš pogled na Srce Vatre, čudesni predmet što vekovima prirodi prkosi. Mehanizam jedinstveni što ga uoči haosa ruka drevnog majstora napravi.

Stevan Šarčević: JEDNA PIJANA NOĆ

Sedimo tako nas dvojica uz flašu vina i prisećamo se starih dana. Obojica smo dve trećine života prevalili, a kako je flaša praznija, priče su neobičnije. U neko vreme Sreten ustade da još vina iz podruma donese. Kad se vratio,

Stevan Šarčević: SEDAM MINUTA

– Kasnim! Još sedam minuta i izgubio sam posao – tutnji mu u glavi, dok obilazi zahuktali kamion. Ne razmišlja mnogo ima li nekoga na suprotnoj traci. Iza prevoja izranja autobus. Kamiondžija ne usporava. U obilasku je, nema vremena za