Jedne letnje večeri vratio sam se iz grada nešto ranije nego obično. Ne sećam se baš najtačnije šta baše razlog tome, ali znam da nije moglo biti više od 22. časa kada sam izašao na poslednjoj stanici “dame” (sada tridesetjedinice),

Tiruriruriru, zasvira telefon. Šta ću, javim se. Moja cica, ko bi drugi. Dosađuje se na poslu, ne zna šta će sa sobom, pa me zove da vidi šta ja radim, da li se, može biti i ja dosađujem ili sam

– Samo da znaš, mili, iako nisam prznica i sitničar, umem da budem jako nezgodna u nekim situacijama. Ali nije to ništa strašno, nemoj da brineš. Na primer, ako nešto jako poželim, ili ako zatražim od tebe da nešto uradiš,

Nedelja veče. Taman da sednem za komp da zabeležim jednu važnu misao koju sam upravo bio formulisao kako treba i sa kojom sam baš bio zadovoljan, a koja mi se danima već bila motala pa glavi tamo-amo ne dajući mi

Anamarija i Roberto dan su, kao i obično, proveli rmbačeći. Ona u redakciji, a on kod kuće, dumajući kako da se izbori sa svojim novim projektom. Jerbo nema rašta izlaziti uredniku na oči ako na vreme i na zadovoljavajući način

Bilo je to poslednjeg vikenda novembru, subota, negde iza podneva. Blago jesenje sunce terao je vetar nebu za oblake kada je Roberto natrčao na knjižaru jednog nadobudnog novopečenog knjižara i izdavača. Knjižara se nalazila na najboljem i najprometnijem mestu u

Te godine, kada sam lep i pametan upisao studije, trebalo mi je sve što mladom, i još neiskvarenom, čoveku može biti potrebno: ambicija, novac, želja za uspehom, ljubav, sreća, malo seksa, i smeštaj. Onda mi je trebalo sve to, i

Išli smo kozjim stazama od Čemerna prema očevom rodnom selu Izgori, kroz Hercegovački krš. Početak avgusta, tada smo obično odlazili kod đeda u goste, na početak koševine. Upeko božiji zvizdan, nigde oblaka.